Тренутна локација:Хоме»Магазин»Боди

Филмска епопеја о Денкерку посвађала Французе и Енглезе

Када се на Балкану догоди да се због неке филмске приче, поготово оне која интерпретира не тако давну ратну прошлост наших простора, подигне прашина, то више није вест. Међутим, ако се нешто слично догоди на Западу, човек је приморан да се таквим неуобичајеним догађајем за то поднебље макар мало заинтересује.

Управо то се догодило са најновијим филмом Кристофера Нолана, режисером нашој публици највише познатим по научно-фантастичном остварењу „Интерстелар“ или трилогији о Бетмену „Мрачни витез“, „Денкерк“.

Бучно најављиван, филм је већ првог викенда приказивања зарадио 50,5 милиона долара, па би свака медијска халабука око њега могла да заличи на маркетиншки трик холивудских продуцената који желе да извуку много више од уложених 150 милиона долара.


Фото: Youtube Printscreen

Међутим, није тако. Филм, који прати догађаје на плажама француског града Денкерка између 10. и 25. јуна 1940, када су британске и делови француских, белгијских и холандских снага евакуисани пред налетом немачке војске у Британију, наишао је на веома оштре критике у Француској.

Пишући за париски „Монд“, новинар и филмски критичар Жак Манделбаум филм назива „поразно неуљудним“ због чисто британског заплета и узнемирујуће равнодушности према Француској.

Филм догађаје из 1940. приказује на спектакуларан, али некомплетан начин, пише Манделбаум:

„Свега десетак секунди посвећено је групи француских војника који бране град… Не рачунајући Французе који су учествовали у тој лудој евакуацији. Где је 120.000 француских војника који су такође евакуисани? Где је још 40.000 који су се жртвовали бранећи град пред непријатељем надмоћнијим у броју и оружју“?

Слично пише и француски новинар Гари Асолин:

„Англосаксонци показују тенденцију да у први план истакну британске војнике, док француске прескачу“.

Негативне критике „Денкерка“ стигле су и из Русије; евакуација није чудо, већ пораз, гласи једна од њих. Друге, објављене на руском веб-порталу „Мирф“, кажу да догађају из 1940. не представљају толико славну страну историје.

На критике из Француске одговорио је британски публициста и новинар сер Макс Хестингс:

„Ноланов филм је бесрамно британски у оној мери у којој су Спилбергови филмови бесрамно амерички. Уколико желе да своју причу испричају на исправан начин, Французи ће морати да сниме свој филм“.

Око чега се, у ствари повео спор? Када је 1. септембра 1939. Немачка напала Пољску, Француска и Британија објавиле су јој рат. До маја 1940. на западном фронту није било војних операција. Французи и британске експедиционе снаге уживале су иза Мажино линије, система утврђења на француско-немачкој граници, за која се сматрало да су непробојна.

Међутим, Хитлер је употребио исту тактику као и у Првом светском рату — напао је Француску преко Белгије и (овај пут) Холандије. Уз помоћ надмоћних тенкова, немачка сила била је незаустављива.

Савезничке трупе биле су пресечене, а 40 дивизија британског експедиционог корпуса, као и француских, белгијских и холандских трупа, нашле су се одсечене у малом појасу око луке Денкерк у Ламаншу.

Пред Денкерком немачке јединице су стале, а историчари се и даље споре око разлога за тај застој. Прва могућност је да је Хитлер желео да пусти Британце да се евакуишу како би им понудио „частан мир“, како је говорио. Друга је да се немачка команда бојала губитака у тенковима, а трећа и највероватнија јесте да је Хитлер желео да учини услугу свом пријатељу Херману Гернигу и да немачко ваздухопловство однесе све заслуге за уништење савезника.

Било како било, британски премијер Винстон Черчил желео је да по сваку цену извуче што више војника на сигурно копно, у Британију, која се из Денкерка, по ведром времену, види голим оком.

Черчил је наредио извођење операције „Динамо“, како би се око 400.000 очајних савезничких војника спасило и превезло у Британију. У операцију су укључени не само војни бродови, већ сва расположива пловила — рибарски бродови, луксузне богаташке јахте, чамци за излете обичних грађана. Била је то прва општа национална мобилизација у Другом светском рату.


Фото: Youtube Printscreen

Обавезу да се одазову на позив владе осетили су сви. Ка плажама Денкерка кренуле су бродице којима су управљали рибари, племићи, радници, службеници, средовечне госпође… Био је то први рат у коме су сви учествовали, у коме није било подела на војнике и оне који седе у топлим домовима. Искуство из операције „Динамо“ помоћи ће Британцима да учврсте међукласну кохезију. Хитлерово бомбардовање градова ту ће кохезију само потврдити и ојачати је.

На крају операције која је трајала између 10. и 25. маја, на британску обалу пребачено је 338.226 људи, од тога око 120.000 Француза.

У британској националној митологији Денкерк игра значајно место јер Британци имају једну ретку особину — да поразе, који у моменту могу да изгледају као фатални, посматрају као пролазну епизоду. Слично су се понашали и током Наполеонових ратова.

За Денкерк се везује и успон Винстона Черчила као покретачке снаге британских ратних напора. Једино је Черчил могао да у истом говору призна пораз и обећа коначну победу:

„Морамо јако да пазимо да ово спасавање не сматрамо победом. Ратови се не добијају евакуацијама“, рекао је, али је одмах потом наставио речима које су ушле у легенду:

„Бранићемо нашу отаџбину. Ако треба годинама, ако треба сами. Издржаћемо до краја, борићемо се на океанима и морима, са све већим поуздањем и све већом снагом, борићемо се у ваздуху, борићемо се на обалама, борићемо се на аеродромима, борићемо се на пољима и на улицама и на брдима. Никада се нећемо предати“.

Уз помоћ упорности, храбрости и вештине која се није баш увек слагала са моралним начелима, Британци у успели да се одбране од Немачке. Иако су их чекали порази на Делаком истоку, још катастрофалнији од оног у Денкерку, Британија је остала део победничке коалиције. За разлику од Француске, чија се влада предала.

Главни неспоразум око Нолановог филма, међутим, долази због тога што француски критичари, изгледа, нису схватили режисерову намеру, иако ју је он још у априлу објаснио. „Денкерк“ није ратни филм, рекао је тада он.

Иако верно прати историјску потку, „Денкерк“ је, према Нолановим речима, прича о преживљавању. Филм упоредо прати драму британског војника на плажама Денкерка, који очајнички покушава да се спасе, пилота који очајнички покушавају да заштите људе у Денкерку, морнаричког капетана који се очајнички труди да са денкерчких плажа извуче што већи број војника и обичног грађанина који са сином и његовим другом креће чамцем према Денкерку.

У првом плану су њихове личне драме; у напетим сценама потапања бродова, обарања авиона, спасавања из мора, очајничком тражењу излаза из, наизглед безизлазних ситуација, Нолан постиже да гледалац на веран начин може да сагледа животне драме јунака.

Онај ко очекује да у „Денкерку“ види „Битку на Неретви“ или „Најдужи дан“, боље да не гледа филм. Изгледа да су тако нешто очекивали и француски критичари. 

(Спутњик)

Next Article