Тренутна локација:Хоме»Култура»Боди

Јелен и кошута у шуми окованој снегом

Иако приказан ван конкуренције, филм се уклопио у један од фестивалских фокуса – програмску целину „Нови мађарски филм“, мада је Илдико Ењеди култна ауторка из нама суседне земље („Мој 20. век“, 1989). Како то обичај Фестивала европског филма Палић налаже, пре прве пројекције, приређена је церемонија свечаног отварања, коју су са шармом водили познати суботички глумци, Марта Береш и Владимир Грбић. Заменица градоначелника Суботице, Тимеа Хорват, поздравила је заиста бројне и очигледно искрене љубитеље филма, речима да се уз филм увек расло и учило европским културним вредностима, већ дуго присутним у средини као што је Суботица.

Публици је представљен амбасадор Хрватске у Београду, Гордан Маркотић, жири критике који одлучује о најбољем филму програма „Паралеле и судари“ (Иван Велисављевић, Марта Балага, Јанка Пожоњи) и међународни жири који одлучује о наградама „Златни торањ“ за најбољи филм, „Палићки торањ“ за најбољу режију и специјалној награди (Кристи Пују, Никола Ђуричко, Тихана Лазовић, Густ ван ден Берг, Луиз Х. Јохансен). Део традиције отварања је и уручење награда „Александар Лифка“ за изузетан допринос европској кинематографији. Кристоферу Хемптону, сценаристи, преводиоцу, драмском писцу из Енглеске, награда ће ипак бити уручена тек у петак, али је присутан био лауреат из домаћих филмских кругова, Славко Штимац, који је и званично отворио Фестивал.

- Много сам научио од Мире, више пута ми је и играла мајку. Више од тога, она је дивна особа – узвратио је Штимац комплименте председници Савета Фестивала, Мири Бањац, која му је уручила признање. – Што се тиче награде, нисам очекивао, али осећам малу трему и велику част што сам добитник награде са именом пионира светске кинематографије.

Програмски директор Палићког фестивала, Мирослав Могоровић, публици је пре пројекције филма „На души и телу“ представио главну глумицу, Александру Борбељ, која је због гужви на прелазу Мађарска – Србија, границу прешла пешке, да би стигла на време, чак и по цену да не стигне да се пресвуче и дотера за отварање. Зато је сијала у филму...


Фото: ФЕФ Палић

- Једва чекам следећи филм. Данас се у Мађарској ретко снимају, али зато креативну енергију празним у позоришту – рекла је Александра Борбељ, настављајући описом искуства освајања „Златног медведа“. – Берлин је био велико изненађење и задовољство. Публика је филм гледала са душом и телом.

Филм Илдико Ењеди заиста захтева целог гледаоца. Увлачи га у паралелан свет снова и стварности двоје људи који се упознају на послу, у кланици, да би убрзо схватили да сањају исто, односно у пару. Почињу више да се друже и упознају, упознавајући и гледаоце са контекстом и коцептом усамљености у савременом животу, истовремено откривајући гледаоцима своје унутрашње стране личности.

Марија (Александра Борбељ) је кошута, а Ендре (Геза Мочањи) јелен, у шуми окованој снегом. Свет стварности је окован крвљу (из кланице), спермом (из „кокошињца“ заједнице мушкараца и жена), као ненападан коментар да на симболичком нивоу, чега је филм препун, светом владају примарни и увек „примитивни“ инстикти. Метафоричан језик у контрасту са једноставним реалистичким наративом, прошараним хумором, отвара јако широко поље асоцијација. Спор ритам омогућава да сагледамо људе као (родне) индивидуе и њихове односе као комплексно и захтевно подручје, у којем нема лаких решења, ако их има уопште.

Леп, нежан, али болно потресан филм Илдико Ењеди.

Игор Бурић

Next Article