Тренутна локација:Хоме»Култура»Боди

Концертно извођење „Владимира и Косаре” СНП-а у Београду (Видео)

Освојио је својим племенитим ликом и делима читаву плејаду писаца и песника; постоје подаци да је Јован Стерија Поповић написао жалосну игру „Смрт краља Владимира“, да га је у стихове „Балканске царице“ ставио и краљ Никола, а Петар Прерадовић написао је оперу „Владимир и Косара“. Очаран Владимиром и новосадски композитор Стеван Дивјаковић написао је оперу са истим називом, користећи све елементе неопходне за музичку драму али и за племениту нежност коју је имао овај јединствени краљ Дукљана. Отуда је и његов музички језик такође јединствен, у дивном складу музике и речи (композитор је као и Вагнер сам и аутор либрета) у сагласју древног са ратничким и богобојажљивим. По лепотри и духу музичких мисли и Увертира би се могла изводити одвојено као својеврсна пастелна пасторала, лишена оптерећујућих полифоних заплета.

Видевши хор у самом дну сцене београдског Народног позоришта имала сам бојазан да се неће јасно чути; али он је, као и у осталим поставкама Српског народног позоришта, одлично увежбан (способан да из моћног форте пређе у субито пиано – припремила га је Весна Кесић Крсмановић). Већ на почетку првог чина чују се ођеци бојних труба у ритмовима марша јетр то и јесу била немирна и ратна времена. Готово белкантистичку арију насловног јунака (Саша Петровић) прате ехо реплике у хору, постављеном као у античкој драми да коментарише протекла збивања.


Фото: Српско народно позориште

Оркестрација је богата, али не оптерећује превише густим инструменталним слогом. Сугестивни дуети и камерни вокални ансамбли вођени су по свим законитостима добро спроведене оперске драматургије. У том смислу и окрутном Владиславу (одличном Небојши Бабићу, дикцијски прецизног, свежег, сонорног и лепог гласа) подарена је широка љубавна арија мада не постоје историјски подаци да је он био заљубљен у Косару (Данијелу Јовановић), али се и то не искључује иако су љубавни троуглови продукт каснијих времена. Косара досеже и „високи Це“, али има и лепо вођене певљиве оазе у средњем регистру. Готово педално у свим сценама се чују звона чиме се поцртава хришћански дух протагониста.

Као што је Хачатурјанов „Спартак“ типично мушки балет, тако је и „Владимир и Косара“ права мушка опера са свим елементима националне драмско-музичке нарације. Сви ликови су херојски, чак и Косара у својој одлучности да се уда за заробљеника. У дугој строфичној арији Самуила (Васа Стајкић) „Ој, старости, ој, старости“ има емоција сличним оним које успоставља Митке у Коњовићевој „Коштани“. Меланхолични дует са Косаром и поред местимичног драматичног набоја подсећа на пету слику из „Бориса Годунова“ Мусоргског са ћерком Ксенијом, по топлој оркестрацији оплемењеној прелудирањем харфе, све до тренутка призивања страже. Управо у томе је композитор Дивјаковић пронашао одличан баланс између историјско-херојских и лирско-елегичних сцена.

Други чин започиње брзом Увертиром на фолклорним мотивима са даирама са прапорцима која позива на шаренило неправилних полиметријских тактова и антифоним смењивањем мушког и женског хора. Узастопна понављања стварају драмску напетост. Као што се у већини опера у средишњици појављује велика балетска сцена - тако је и овде велико коло које прекида молитва ходочасника. Појава Давида, бугарског архиепископа (импозантни, сјајни бас Горан Крнета) унела је опречност са изразито високом Владимировом деоницом. Косарина арија предосећања устрептала је и злослутна а подржавају је и богобојажљиве молитве страха, стрепње и очаја у хорским деоницама.

У завршној сцени опере музика се труди да не наруши склад божанског, концентрисана на унутрашњи доживљај какве је особине Владимир имао још за живота. Оркестрација је у складу с тим прозрачна и етерична. Својеврсна тужбалица Косаре над мртвим оцем лишена је набујалог патоса, сва концентрисана на доживљај унутрашње боли. Са мало средстава – много је речено. Текст се не расплињава непотребним детаљима, концентрисан је и управо тиме добија у сугестивности.

Не само над сваким ликом него и над сваком нотом осећа се дубоко психолошко проучавање карактера композитора Дивјаковића и сјајног и сугестивног диригента Микице Јевтића; једино су „Владимир и Косара“ вапили за сценом, за глумом, плесом, па и микромимиком која би дочарала сва њихова хтења; отуда је и мој осврт покушао да је причом дозове и кол’ко-тол’ко оживи мада и без декора, костима, патње, бола и свих оних трансформација кроз које ликови пролазе – све остаје пука нарација која залуд покуша да објасни „чудновату лепоту телесну с којом природа нареси краља овога, (који) бејаше нарешен од Бога свим лепотама духовним, тако да у љубави, доброти и сваком деловању хришћанском не имаде себи прилична“ – како је краља Владимира описао Андрија Качић-Миошић.

Гордана Крајачић

Next Article