Тренутна локација:Хоме»Друштво»Боди

Српска научница „загосподарила“ Аустралијом

Завршила је Технолошки факултет у Новом Саду, на којем је сада гостујући професор Катедре за биотехнологију и фармацеутско инжењерство. Чврсто уверена да савремена привреда не постоји без науке кренула је у далеку Аустралију да уверења примени у пракси и у томе успела.

Индекс новосадског Технолошког факултета отворио ми је могућност да наставим докторске студије у Мелбурну и то директно, без потребе да прво радим мастер. Наравно, тражили су да виде мој дипломски рад и листу положених предмета која их је изненадила обимношћу. Наиме, у Аустралији сви предмети трају само један семестер па је и то узето у обзир. Солидно предзнање и створене радне навике стечене на Технолошком факултету биле су основа на коју је било лако надоградити докторат, говори за “Дневник” угледна српска научница Драгана Спасеновић Стенли.

Сматрате се једним од највећих професора у области интестиналних бактерија и примене различитих третмана на побољшању квалитета животињских фарми, пре свега живине. Шта то заправо значи?

Мој научно-истраживачки рад је подељен на медицину и ветерину. Иако су ми најбољи пројекти били у области људског здравља, у последње две –три године фокус сам померила на ветеринарске студије јер сам развила добре односе са индустријским партнерима који су спремни да финансирају цео мој тим и спорведу моје идеје у дело. У Аустралији сам заједно са својим ментором Робертом Мором лидер у области интестиналне молекуларне микробиологије агрикултурних животиња, посебно живине. Фокус на живину је најпре због болести које се преносе са живинарских производа на људе, као на пример салмонела, а и због тврдњи да је живинарска индустрија извор антибиотик резистентних бактерија. Циљ већине мојих пројеката је контрола и уклањање патогена из интестиналног тракта стоке и живине, као и проналажење алтернативе за додавање антибиотика у сточну храну у производњи меса. Тренутно највећи финансирани пројекат који спроводим базиран је на изоловању и тестирању такозване следеће генерације пробиотика. То су пробиотици који се дају људима или животињама само једном, првог дана живота, а диктирају формирање интестиналне бактеријске структуре и спречавају колонизацију патогена.

Ваш научни рад и знање прихватили су многи привредници широм Аустралије и света. Како су они схватили да вашу науку морају применити на своју привреду како би боље пословали?

Прво сам морала да се потрудим да освојим велики “травел фонд” (50.000 аустралијских долара само за путовања), који је био кључ мог пословања с индустријом. С довољно новца за путовања обишла сам све највеће аустралијске индустријске гиганте и презентирала своје идеје. Први успех је био да ме примете и запамте. Након тога су ме звали прво за консултације, а после је почео и прилив новца на научне радове који су увек били везани за специфичне проблеме које индустрија жели да реши. Наравно, са добрим путним фондом била сам присутна на свакој индустријској конференцији и презентовала своје радове. Трећа фаза односа с индустријом је тек почела прошле године са великим интернационалним уговорима с “Novozymes”, “Dupont”, “Feedworks” и сличним компанијама који су ми омогућили да проширим свој тим. Мој тим тренутно броји 8 сталних и 25 повремено запослених у лабораторији. Многи научници су потпуно блокирани недостатком путног фонда, а седењем у својој канцеларији не могу се изградити односи с индустријом. Аустралијска влада омогућава индустрији да новац који инвестирају у научне радове добију назад у виду пореских повластица. То је велики разлог интереса овдашње индустрије у науку у смислу да не могу много да изгубе, а могу много да добију.

Наши привредници у малом броју и недовољно користе науке, а чињеница је да без ње нема развоја привреде.

Савремене привреде без науке нема, али се мора нагласити и да наука не може преко ноћи да реши проблеме који су се стварали годинама. Зато у развијеним земљама влада повезује индустрију у велике научне институције и инвестирајуће организације где мали и велики индустријски партнери прилажу новац, а држава га онда надогради 1:1 или чак и више од тога. То ствара центре огромне суме новца где индустрија одлучује које проблеме желе да реше и који пројекат желе да финансирају. На тај начин и научници који немају јаке везе с индустријом могу да предају своје апликације и буду успешни. Моје искуство је да су везе и репутација у индустрији често важније од обећања датих у апликацијама за финансирање. По мом мишљењу држава је та која мора да организује идустрију и да им да мотивацију да почну да улажу у науку. 

Љубинка Малешевић

Next Article