Тренутна локација:Хоме»Култура»Боди

Неми филм као глас позоришта

Понекад, остану у границама жеље да се истакне нешто лепо, као пример, што најчешће буде, на жалост, било - не поновило се. Између осталог и зато што локална средина није имала снаге, жеље, воље, околности, да причу испрати до краја.

Сомбор има много таквих прича. Инспирисан драмом “Кад би Сомбор био Холивуд” Радослава Златана Дорића, о чувеном Ернесту Бошњаку за којег се, осим да је био први југословенски кинематограф, прича и да је измислио швенк кадар, Кокан Младеновић је недавно у Народном позоришту Сомбор замислио и режирао истоимену представу која описује доста тога од наведеног феномена. Описује како једна мала, затуцана, малограђанска средина реагује, не препознаје, уништава, а затим кује у звезде своје сањаре који су превазилазили границе локалног хоризонта и неба.

Зашто баш реч “описује”. Зато што се Младеновић, помало необично, уместо за драмски, одлучио за филмски језик своје нове представе. Њом доминира невербална, физичка игра која недвосмислено подсећа на неми филм. Без идеје да продубљује везу између позоришта и филма, представа је врло једноставна и директна прича о Бошњаку који доносећи нову технологију прво страда, а затим успева да пронађе свој кутак и тренутак за стварање, прво плашећи, а затим и очаравајући суграђане филмовима који су свом силом почели да се пробијају на скали популарности. Захваљујући првој сцени, практично јединој у којој (сви) глумци говоре, о савременом искуству и феномену потиснутости биоскопа у друге планове, представа још више добија емотивну, готово мелодраматичну ноту омажа уметности, игри, сањарењу, свему ономе што надахњује иначе обичан, мали свет људи и њихових устаљених животних пракси.

Технички, стилски ниво игре проширеног глумачког ансамбла Народног позоришта Сомбор (Ивана В. Јовановић, Марко Марковић, Миња Пековић, Давид Тасић Даф, Милијана Макевић, Бранислав Јерковић, Вања Ненадић, Немања Бакић, Драгана Шуша, Александар Вучковић, Даница Грубачки) могао би да одушеви, с обзиром да је реч о необичном захтеву игре, препуне покрета, геста и миме (дело Андреје Кулешевић), мада није баш све изведено у пуном ритму и сјају немог филма, такозваног слепстика. То потврђује и трајање, целовечерњи формат (сат и по), што није доследно и примерено траженој форми, ако се она узме оригинално и аутентично преузета из времена у ком је стварао и Бошњак. Ипак, игра јесте пуна духа, креативних решења, поготово захтевних када знамо да је реч о позоришту, а не снимљеном материјалу (чега такође има).

Костимографија Татјане Радишић је феноменална, углавном у “црно-белој” техници, пуна је раскоши и детаљних назнака о карактеризацијама ликова. Сценографија Марије Калабић је сведена, али чиста лепа, симболична (низ белих “правоугаоника” различитих димензија који “пројектују” простор за игру кроз дубину “кинематографа”.

Посебан бонус, на моменте готово посебна представа, јесте такорећи концерт Ирене Поповић Драговић (композиторка) и Николе Драговића (асистент композиора). Клавир и виолина, у музичком дијалогу, који не само да прати радњу, него диктира збивања на сцени, развијајући посебан однос, драмски и фантастичан, спрам односа приказаних на сцени. Заиста, посебна лепота у којој, попут многих других, већине елемената у сложености једног оваквог сценског дела, може да се ужива.

Игор Бурић

Next Article